Хрњица Омер тражи браћу на Вратнику 0001    Завикала вила с Алатуше, 0002    С Алатуше, високе планине, 0003    На име виче од Кладуше Мују, 0004    Ни по ноћи није битисало. 0005    То не чује у одаји Мујо, 0006    Него чује сестра Хрњичина, 0007    Јер је Мујо санак боравио, 0008    А Ајкуна сиди код пенџера. 0009    Кад је Ајка вилу опазила, 0010    Џамали је пенџер отворила, 0011    На пенџер је главу помолила, 0012    Све с’ пречува вила загоркиња, 0013    Гдје на име Мују довикује. 0014    Ајка своју главу повратила, 0015    Па је сила више брата Мује, 0016    Код ње свића гори виђалица, 0017    А жао јој брата пробудити, 0018    Па дивојци сузе удариле, 0019    Падоше јој Муји по образу. 0020    У томе се Мујо пробудио, 0021    Па он сестри Ајки говорио: 0022    „Што си, сестро, пенџер отворила? 0023    Кад је од Бога киша ударила, 0024    Наноси вихар мени по образу.“ 0025    Ајка њему вели у одаји: 0026    „Брате, није киша ударила, 0027    Нег је моја суза из очију, 0028    Жао ми те, брате, пробудити, 0029    Мен’ се, брате, чини слушајући, 0030    Ко да тебе влашче довикује, 0031    Мујо брате, код наше авлије.“ 0032    Мујо клиси у својој одаји, 0033    Па с чивије шару ујагмио, 0034    Па окрену низ камену кулу. 0035    Ја кад Мујо под кулу изиђе, 0036    Око куле по авлији пође, 0037    Ал му никог у авлији нема. 0038    Он испаде из своје авлије 0039    Око своје обађе авлије, 0040    А прочу се вила загоркиња 0041    С Алатуше, високе планине. 0042    Отишће Мујо од куле камене, 0043    Па он сиђе до под Алатушу, 0044    А вила му вели загоркиња: 0045    „Давор Мујо, Богом побратиме! 0046    Јеси л’ чуо и хабер узео, 0047    Да се ј’ диго Поповић Јоване 0048    А од Сења и чардака свога? 0049    У Јована шездесет хајдука, 0050    Поцинио сву широку Лику, 0051    По Лици је скупио цекине, 0052    Од дућана четири цекина. 0053    Хајде, Мујо, ти покупи друштво, 0054    Па ти сиђи у Вратник-планину, 0055    Боље га је тамо дочекати, 0056    Нег чекати код куле Јована, 0057    Јер ће Јован на Кладушу сићи.“ 0058    Тад се Мујо натраг повратио, 0059    Па је сестри својој говорио: 0060    „Ајде, сестро, пробуди Халила, 0061    Нек се Халил спрема у одаји, 0062    Јер ме вила загоркиња виче, 0063    Да ето на ме Поповић-Јована!“ 0064    Хоће Ајка, пробуди Халила, 0065    Па се Халил спреми у одаји, 0066    Па униђе своме брату Муји, 0067    Онда њему Мујо говорио: 0068    „Чуј, Халилу, мој брате рођени! 0069    Хајде дигни седам Кладушчана, 0070    Док се и ја спремим у одаји.“ 0071    Оде Халил низ камену кулу, 0072    Пробуди Мујо остарилу мајку, 0073    Да му куха танке брашљенице. 0074    Док му Халил билој кули сиђе, 0075    Мајка спреми ситне брашљенице, 0076    Па их њима у торбе метнула. 0077    Упртише дуге граналије, 0078    Отискоше два брата рођена 0079    А са самих седам Кладушчана. 0080    Све дан по дан за недиљу дана, 0081    Нико не зна, куд су окренули, 0082    За њих гласа ни хабера нема. 0083    Тако прође и друга недиља. 0084    Кад је трећа настала недиља, 0085    Никад гласа ни хабера нема, 0086    Мајка не зна, што ј’ од дице било, 0087    У одаји сила код пенџера, 0088    Па пролива сузе низ образе. 0089    Она цвили за недиљу дана, 0090    И веш јој се мисец испунио, 0091    Па јој пета настаде недиља. 0092    Једно јутро сила код пенџера, 0093    Кука мајка ка и кукавица, 0094    А помоли с’ Омер из мејтефа, 0095    Па се томе чуду зачудио. 0096    Уђе Омер мајци у одају, 0097    Па је својој мајци говорио: 0098    „Давор моја остарила мајко! 0099    Што ти цвилиш, мени не казујеш? 0100    Деде кажи свом Омеру сину!“ 0101    Њему вели остарила мајка: 0102    „Како, синко, ја цвилити не ћу, 0103    Кад ми Мује ни Халила нема! 0104    Мислила сам, моје дите драго, 0105    Да имадем и трећега сина, 0106    Али немам, мој Омере сине, 0107    Камо срића, да си женска глава! 0108    Ти да си се мушко пригодио, 0109    Ти би своју браћу потражио.“ 0110    Омерица мајки говорио: 0111    „Давор моја остарила мајко, 0112    Хајде ми спремај танке брашљенице! 0113    Ја ћу своју браћу потражити, 0114    Да би знао, да би погинуо.“ 0115    Намах старка на оџак окрену, 0116    А Омер се спрема у одаји, 0117    Нејак Омер од осам година. 0118    Па када се спреми у одаји, 0119    Мајка њему спреми брашљенице, 0120    Омеру их у торбу метнула. 0121    Он упрти шарену торбицу, 0122    А на раме дугу граналију. 0123    Њему вели остарила мајка: 0124    „Окрени, сине, Бишћу бијеломе, 0125    Сиђи аги Попрженовићу, 0126    То је, сине, Мујин побратиме, 0127    Ти упитај Попрженовића, 0128    Јесу л’ му се браћа навраћала, 0129    Би л’ он знао, што је од њих било. 0130    Ако с’ нису њему навраћали, 0131    А ти хајде преко Плишевице 0132    На Крбаву даиџиној кули, 0133    Ти даиџе питај Хуремаге, 0134    Јесу ли се даји навраћали, 0135    Није л’ за њих дајо потпазио; 0136    Ако с’ нису њему навраћали, 0137    А ти моли даје Хуремаге, 0138    Нек он тебе сведе на Удвину 0139    До беглука Лике Мустајбега, 0140    Ти ’ш беговој полетити руци, 0141    Нек ти беже једну чету скупи, 0142    Па је сведи у Вратник-планину.“ 0143    Оде Омер са Кладуше биле. 0144    Кад је сашо Бишћу бијеломе, 0145    Билом двору Попрженовића, 0146    Кад ли ага сиди у одаји, 0147    Салам му даде Хрњица Омере, 0148    Прими ага Попрженовићу, 0149    А Омеру хожгелдију даје, 0150    С њим се ага за здравље упита: 0151    „Јеси л’ здраво, нејак Омерица?“ 0152    „ „Здраво, ага, милом Богу фала!“ “ 0153    „Је л’ ти Мујо здраво и Халилу?“ 0154    „ „Нејма, ага, Мује ни Халила, 0155    Отишли су у Вратник-планину, 0156    Ево пета настала недиља, 0157    Зар се нису теби навраћали?“ “ 0158    „Омере, нису, виру ти задајем!" 0159    „„Е мој ага Попрженовићу! 0160    Отишли су у Вратник-планину 0161    А са самих седам Кладушчана, 0162    Да ћерају Поповић-Јована.“ “ 0163    „Муч’, Омере, ако Бога знадеш, 0164    То ли су ти браћа изгинула! 0165    Куд ће, брате, Мујо и Халилу 0166    А са самих седам Кладушчана! 0167    У Јована шездесет хајдука, 0168    Сву је бутум Лику поцинио, 0169    А шездесет и четири града, 0170    Од дућана четири цекина!“ 0171    Омерица на ноге скочио, 0172    Он отишће из бијела Бишћа, 0173    Па изиђе на Завоље било, 0174    И окрену прико Плишевице. 0175    Када приђе прико Плишевице, 0176    Он окрену на Крбаву равну, 0177    Дан му прође, тавна ноћца дошла, 0178    Омерица на Крбаву сиђе 0179    А до куле даје Хуремаге. 0180    Њега пита Козлић Хуремага: 0181    „Куда си се нејак подигнуо, 0182    Је л’ ти здраво Мујо и Халилу?“ 0183    Њему вели мали Омерица: 0184    „Сашао сам теби на Крбаву, 0185    Јер мог брата ни једнога нема: 0186    Дигоше се браћа на Кладуши 0187    А са самих седам Кладушчана, 0188    Па одоше у Вратник-планину, 0189    Да тирају Поповић-Јована. 0190    Јесу ли се теби навраћали?“ 0191    „ „Омере, нису, виру ти задајем! 0192    Куд це Мујо будаласта глава, 0193    Да он тира Поповић-Јована 0194    А са самих седам Кладушчана! 0195    Зар није знао од Кладуше Мујо, 0196    У Јована шездесет хајдука, 0197    Да је нашу Лику поцинио, 0198    Од дућана четири цекина, 0199    То ли је Мујо главу изгубио!“ “ 0200    Омер туди дана дочекао, 0201    Па је даји говорио своме: 0202    „Хај ме води бегу и беглуку!“ 0203    Хоће ага, на ноге скочио, 0204    Па самурли ћурак обгрнуо, 0205    Назу ага кајсар-јеменије, 0206    Па сиђоше бегу на Удвину. 0207    Кад уђоше у беглук механу, 0208    Ал механа пуна Удвињана, 0209    Све је сио ајан до ајана, 0210    Међу њима бег Мустајбег Лика. 0211    Хуремага њему салам викну, 0212    Беже њему салам отпримио, 0213    Код себе му мисто начинио, 0214    Омерица руци полетио, 0215    Бег му не да руке пољубити, 0216    Вен он вели Козлић-Хуремаги: 0217    „Давор ага, мој акраму стари! 0218    Чије ј’ ово дите у одаји?“ 0219    „ „Мустајбеже, од све Лике главо 0220    То је дите са Кладуше биле, 0221    А мој сестрић Хрњица Омере.“ “ 0222    Њему Лика вели Мустајбеже: 0223    „Је л’ ти здраво остарила мајка, 0224    Ја л’ ти Мујо здраво и Халилу?“ 0225    Омерица бегу говорио: 0226    „Здраво ми је остарила мајка, 0227    А мог брата ни једнога нема. 0228    Ово ј’, беже, пета недиљица, 0229    Како су се браћа подигнула 0230    А са самих седам Кладушчана, 0231    Да тирају Поповић-Јована.“ 0232    „ „Мој Омере, је л’ истина права?“ “ 0233    „Истина је, виру ти задајем!“ 0234    „ „Зна ли Мујо Поповић-Јована, 0235    Да је Јован Лику поцинио, 0236    По свој Лици шићар покупио? 0237    То ли је Мујо главу изгубио! 0238    Па куд си се, сине, подигнуо?“ “ 0239    „Вира ј’, беже, браћу потражити, 0240    Па се јесам теби навратио, 0241    Да ми чету скупиш на Удвини, 0242    Да ја идем браћу потражити.“ 0243    „ „Дај с’ окани, мали Омерица! 0244    Гдје ћеш браћу, моје дите, наћи? 0245    Лако ј’, сине, друштво покупити, 0246    Ал је мучно буљубашу наћи 0247    А прид друштво на Удбини, сине! 0248    Би л’ се ико одазво меника, 0249    Да би био вридан буљубаша?“ “ 0250    Сваки вели: „Не брини се с тиме, 0251    Ето главе малог Омерице, 0252    Нек он буде чети буљубаша!“ 0253    „ „Не море, дицо, моји Удвињани! 0254    Лудо се је дите пригодило, 0255    Кадар није ићи војевати, 0256    Камо л’ браћу своју потражити. 0257    Него, дицо, Удвињани млади, 0258    Би ли ико био буљубаша?“ “ 0259    Њему вели Тале Личанине: 0260    „Тамо т’ Тале четовати не ће, 0261    Јер сам једном друштво покупио, 0262    У Вратнику кавгу заметнуо, 0263    Пола ми је друштва изгинуло.“ 0264    А подвикну Танковић Османе: 0265    „Ни ја т’ тамо војевати не ћу.“ 0266    Што је годиц било Удвињана, 0267    Сваки рече, да у Вратник не ће 0268    Посли самог Огрошевић-Але. 0269    Але бегу своме говорио: 0270    „Ево, беже, вридна буљубаше! 0271    Дај ми, беже, Хрњицу Омера, 0272    Нека иде мојој билој кули, 0273    Онди ћемо конак учинити, 0274    Сутра ћемо до беглука сићи.“ 0275    Даде му га Лика Мустајбеже, 0276    Одведе га Огрошевић Але. 0277    Кад сиђоше до куле камене, 0278    Па кад ушли у халват-одају, 0279    Кад ли Огрош сиди Омерага, 0280    Омерица турски салам викну, 0281    Па агиној полетио руци, 0282    Њему ага салам отпримио, 0283    Па се с њиме за здравље упита, 0284    Па он Али сину говорио: 0285    „Мој Алија, моје дите драго! 0286    Ово момче ко је и окле је?“ 0287    „ „То је, бабо, Хрњица Омеру.“ “ 0288    Онда га ага пита у одаји: 0289    „Куда си се, синко, опремио?“ 0290    „ „Пошао сам у Вратник-планину 0291    Тражит браћа Мују и Халила, 0292    Па сам сашо у беглак механу, 0293    Да б’ ми беже покупио друштво; 0294    Бег би мени друштво покупио, 0295    Ал не море буљубаше наћи.“ “ 0296    А подвикну Огрош Омерага: 0297    „Давор Але, мој једини сине! 0298    Ти с’ једињак, ни тебе не било! 0299    Што се бегу одазвао ниси, 0300    Да ћеш бити вридан буљубаша?“ 0301    „ „Јесам, бабо, виру ти задајем!“ “ 0302    „Нека, сине, милом Богу фала! 0303    Сад ја знадем, да сина имадем, 0304    Да се јеси на бабу бацио.“ 0305    Па се фати дивит и калема, 0306    Па направи књигу на колину, 0307    Метну ј’ ага под јастуке своје. 0308    Кад им сутра био дан освано, 0309    Подранио Огрошевић Але, 0310    Он униђе баби родитељу, 0311    Па он бабу у руку пољуби: 0312    „Халали, бабо, сину јединоме! 0313    Ја с’ виђати, ја веш не виђати.“ 0314    Ага с’ књиге фати од јастука, 0315    Па је даде сину у одаји: 0316    „Ето т’, синко, књиге написате! 0317    Кад сиђете у беглук механу, 0318    Књигу подај нашем Мустајбегу, 0319    Нек ти беже то друштво подигне, 0320    Што сам ти га у књигу пописо; 0321    Ако теби тога не да друштва, 0322    Вами хода до Вратника нема.“ 0323    Узе Але књигу написату, 0324    Отискоше низ кулу камену, 0325    Сиђоше побре до беглук механе, 0326    А механа пуна Удвињана. 0327    Але им салам даде у механи, 0328    Пружи бегу књигу написату, 0329    Бег је узе, па је разавио. 0330    Шта му ј’ ага у књиги правио: 0331    „Дедер, беже, ти покупи друштво: 0332    Првог, беже, Талу Личанина, 0333    Па подигни Танковић-Османа, 0334    Дигни беже, Блажевић-Омера, 0335    Па им подај Ђулић-бајрактара 0336    И још тријест личких набодица. 0337    Ако ли их, беже, дигнут не ћеш, 0338    Тамо Але четовати не ће.“ 0339    Намах их је беже наредио, 0340    А сви су се туди пригодили, 0341    Сваки момак на ноге скочио, 0342    Окренуше својој билој кули, 0343    Па се сваки у одаји спреми. 0344    Кад им сунце на подне изиђе, 0345    Све се друштво скупи код беглука. 0346    На ноге скочи Огрошевић Але, 0347    А и с њиме Омерица мали, 0348    Бег их хаир-довом испратио, 0349    Отишће Але и одведе друштво. 0350    Ја кад сађе у Вратник-планину, 0351    Але хода за два за три дана, 0352    А Вратник је врлетна планина, 0353    Нигди гласа од Хрњица нема. 0354    Кад четврто јутро освануло, 0355    Освануше на врху Вратника, 0356    Уставише с’ врху на планини. 0357    Све му друштво сједе по планини, 0358    Успе се Але на јелу зелену, 0359    Па погледа Сењу каменоме, 0360    А ништо му очи утекоше, 0361    Он погледа под кланац бијели 0362    А под кланац под Вратник-планином, 0363    Он угледа лагахне кочије, 0364    Гдје под кланац оне долетише, 0365    Под кочија вране бедевије, 0366    А под кланцом бунар вода хладна, 0367    Уставише с’ код воде кочије, 0368    Из кочија искочи госпоја, 0369    Па изиђе на тепу ледену. 0370    Госпе сиде на тепу ледену, 0371    А истом се сунце помолило, 0372    А Алија са јелића сиђе, 0373    Па је своме друштву говорио: 0374    „Давор моја браћо и дружино! 0375    Није л’ мајка родила јунака, 0376    А сестрица брата охранила, 0377    Да он узме дугу граналију, 0378    Да он спане низ Вратник-планину 0379    А под кланац леденом бунару? 0380    Јер су дошле лагахне кочије, 0381    Ено их, браћо, код воде бунара, 0382    Из кочија ј’ госпе искочила, 0383    Ено сиди на тепи леденој, 0384    Госпе сама, веш јој никог нема, 0385    Па да види, какве су кочије.“ 0386    Свак му мучи, ништа не говори, 0387    Ал не мучи Танковић Османе: 0388    „Ево, побро, такога јунака!“ 0389    Осман спрти шарену торбицу, 0390    Он извади ислах котаркињу, 0391    Па фес-капу са главе снимио, 0392    А устаче ислах котаркињу, 0393    Пола му је плећа потрпала, 0394    Па упрти шарену торбицу, 0395    А поприко узе граналију, 0396    Премиче се од јеле до јеле, 0397    А прискаче од стине до стине. 0398    Није лова брез хитра сокола, 0399    Четовања а брез Танковића! 0400    Осман спаде под Вратник-планину. 0401    Кад из кланца искочи бунару, 0402    Госпе сиди на тепи леденој, 0403    Код бунара лагахне кочије, 0404    А под њима вране бедевије, 0405    Он госпоји добро јутро викну, 0406    Госпоја му јутро отпримила: 0407    „Да си здраво, из горе хајдуче, 0408    Што ћеш овди, однили те врази? 0409    Ако сиђе од Кладуше Мујо. 0410    Море тебе пожелити маја.“ 0411    Њојзи вели Танковић Османе: 0412    „Мучи, госпе, ако Бога знадеш! 0413    Оклен овди од Кладуше Мујо?“ 0414    А госпоја њему говорила: 0415    „Е Бога ми, из горе хајдуче! 0416    Ево пета хода недиљица, 0417    Како ј’ Мујо сашо и Халилу 0418    А са својих седам Кладушчана, 0419    Мој хајдуче, у Вратник-планину, 0420    Па он тира Поповић-Јована. 0421    Тријест му је погубио друга, 0422    Још их тријест има у Вратнику, 0423    Па је Мују мира намирила, 0424    Уфатио господина мога, 0425    Господина леденичког Јанка, 0426    Па га собом по Вратнику вода, 0427    На њега је таин навалио, 0428    Па ја морам јутром подранити, 0429    Стират таин вавик до бунара, 0430    Јер ће сада раз таина сићи, 0431    Само што се нису помолили!“ 0432    А њој вели Танковић Османе: 0433    „О госпојо леденичког Јанка! 0434    Дај ми, драга, коју боцу вина 0435    И подај ми хљеба бијелога, 0436    Да ја бижим у Вратник-планину, 0437    Док се није Мујо помолио.“ 0438    А госпоја са тепе скочила, 0439    Додаде му двије боце вина, 0440    Два три хљеба даде бијелога, 0441    Осман момак стрпа у торбицу, 0442    Па побиже у Вратник-планину. 0443    Своје друштво на планини нађе, 0444    Све дружини на Вратнику каже, 0445    Што му каже госпе под Вратником, 0446    А он спрти шарену торбицу, 0447    Па истеже пуне боце вина, 0448    А извади хљеба бијелога, 0449    Посида му у коледу друштво. 0450    Кад с’ напише врху на планини, 0451    Туди они ватру наложише, 0452    Па ће туди конак учинити. 0453    Кад им сахат по јацији прође, 0454    А ситан се огањ проломио 0455    У Вратнику високој планини, 0456    Чу се грло Хрњовине Мује, 0457    На име виче Поповић-Јована: 0458    „О копиле, Поповић-Јоване, 0459    Ни ’ш утећи ни главе однити!“ 0460    А чује се Хрњица Халилу, 0461    Гдје и Халил у Вратнику виче: 0462    „Давор побро, Танковић-Османе, 0463    Ето их тамо, поврати их амо, 0464    Чувај, побро, Огрошевић-Але, 0465    Не шали се, Тале Личанине!“ 0466    Није брата, док не роди мајка! 0467    Када Омер браћу опазио, 0468    На ноге клиси, а у Вратник ћаше, 0469    Уфати га Огрошевић Але: 0470    „Стан’, Омере, луда ниси глава! 0471    Далеко се огрош проломио, 0472    А тавна се ноћца уфатила, 0473    А Вратник је врлетна планина.“ 0474    Он устави нејак’ Омерицу, 0475    А веш била пушка утишала. 0476    Мало вриме, а дуго не било, 0477    Јопе с’ чуо огрош од пушака, 0478    А чу с’ грло од Кладуше Мује, 0479    Гдје но Мујо на Вратнику виче: 0480    „Давор побро, Блажевић-Омере! 0481    Ето их тамо, поврати их амо, 0482    Па их ради натирати на ме! 0483    Не шали се, Тале Личанине, 0484    Чувај добро стаза и богаза!“ 0485    Јопе клиси мали Омерица, 0486    Уфати га Огрошевић Але: 0487    „Стан’, Омере, будаласта главо! 0488    Далеко је оно у Вратнику.“ 0489    Јопе им се пушке утишале. 0490    Кад је пола ноћи наступило, 0491    А сломи се огрош од пушака 0492    Врло близо у Вратник-планини, 0493    Стаде вика Хрњовине Мује: 0494    „Ето их, побро, Диздаревић-Мехо. 0495    Не шали се, Ђулић-бајрактару! 0496    Ради их, брате, натирати на ме!“ 0497    А кад чуо Огрошевић Але, 0498    Они дуге пушке појагмише, 0499    Па метнуше у гори бусију, 0500    А удари Поповић Јоване, 0501    Натира га Хрњовина Мујо, 0502    А дочека Огрошевић Але 0503    Из бусије у Вратник-планини. 0504    Кад се сломи огањ од пушака, 0505    А наскака Поповић Јоване 0506    На Турчина Огрошевић-Алу, 0507    Дочека га Але из пушака, 0508    На њег пуче из пушака малих, 0509    Ал залуду, кад га не сватио! 0510    Јер допаде Поповић Јоване, 0511    Он уфати Огрошевић-Алу, 0512    Па га себи на плећа бацио, 0513    Па побиже кроз Вратник-планину. 0514    А завика Огрошевић Але: 0515    „Амо, брате, Диздаревић-Мехо! 0516    Однесе ме Поповић Јоване.“ 0517    А пред њега Мехо искочио, 0518    Дочека га из пушака малих, 0519    Ал залуду, кад га не сватио. 0520    Допаде до њег Поповић Јоване, 0521    Па Поповић Меху уфатио, 0522    И њег себи на плећа бацио, 0523    Понесе их оба низ планину. 0524    А завика Диздаревић Мехо: 0525    „К мени, брате, Ђулић-бајрактару, 0526    Однесе ме Поповић Јоване!“ 0527    А искочи Ђулић бајрактару, 0528    Па на њега пуче из пушака, 0529    Ал залуду, кад га не сватио, 0530    И њега лапи Поповић Јоване, 0531    И њега Јован на плећа бацио, 0532    Па побиже низ Вратник-планину. 0533    А ста вика Ђулић-бајрактара: 0534    „К мени, брате, Тале Личанине, 0535    Однесе нас Поповић Јоване!“ 0536    А пред њега Тале искочио, 0537    Па се своје фати граналије, 0538    На њег Тале пуче у планини, 0539    Ал не свати Поповић-Јована, 0540    А Јован га за доламу зграби, 0541    Повуче га собом низ планину, 0542    А завика Тале Личанине: 0543    „К мени, побро, од Кладуше Мујо, 0544    Однесе нас Поповић Јоване!“ 0545    А наскака Хрњовина Мујо: 0546    „Стан’, копиле, Поповић-Јоване! 0547    Лако ј’ носит дицу низ планину.“ 0548    А кад Јован Мују опазио, 0549    Свију Јован баци у планини, 0550    А Хрњица до њег долетио, 0551    Здупи за пас Поповић-Јована, 0552    Издиже га повише себека, 0553    С њим ошину о стину студену, 0554    Пуче њему чело на петеро. 0555    Од тридесет друга Поповића 0556    Никакав му није уграбио, 0557    Све му туди изгинуло друштво. 0558    А изиђе Огрошевић Але 0559    Својим друштвом ватри у планини, 0560    С Хрњицом се грле на планини, 0561    За јуначко питају се здравље, 0562    А све им је друштво у планини: 0563    Све им друштво на хесаб изиђе, 0564    Ал им нема малог Омерице. 0565    Јер док туди пушка утишала, 0566    Одметну се Омер у планину, 0567    Ни он не зна, куд је окренуо, 0568    Него вавик кроз планину скаче, 0569    Не би л’ друштво своје потрефио. 0570    Када ништо Омер погледао, 0571    Угледао џамали пенџере, 0572    Јер на срчу ждрака ошинула, 0573    Управио Хрњица Омере, 0574    Управ лети свићи видјелици. 0575    Кад он нађе чардак од дрвета, 0576    Нејак с’ Омер до пенџера појми, 0577    Па погледа кроз срчу ледену, 0578    А угледа дви госпоје младе, 0579    Гдје обидве сиде у чардаку: 0580    То је чардак Поповић-Јована, 0581    У одаји Поповића љуба, 0582    И Јелица, сестра Поповића, 0583    Па међу се еглен заметнуле. 0584    Љуба вели Јелици заови: 0585    „А Јелице, моја заовице! 0586    Бака, бака од Кладуше Мује, 0587    Куд се ј’ диго у Вратник-планину, 0588    Мог Јована тира по Вратнику! 0589    У Јована шездесет дружине, 0590    А у Мује седам Кладушчана.“ 0591    А Јеле јој вели у одаји: 0592    „Мучи, снахо, луда ниси глава! 0593    Тријест му др’уга Мујо погубио. 0594    А тако јој крста и закона, 0595    Како сам чула од Кладуше Мују, 0596    И ’но ће му тријест погубити, 0597    Па ће и њег Мујо уфатити.“ 0598    Све то слуша мали Омерица. 0599    Кад им Омер ричи разумио, 0600    А госпоју Омерица виче: 0601    „О госпојо Поповић-Јована, 0602    Отвори ми чардак од дрвета! 0603    Мене ј’ Јован посло до чардака, 0604    Да ти хабер од Јована кажем.“ 0605    А госпоја низ чардак полети, 0606    Па чардаку врата отворила. 0607    Када Омер у чардак униђе, 0608    На големо чудо нагазио, 0609    Самих шта он виђа граналија 0610    Осим малих пушак џехведара, 0611    Што је био Јован накупио, 0612    Све по Лици личких набодица! 0613    У том Омер у одају уђе, 0614    Госпојама добра вечер викну, 0615    Госпоје се томе зачудиле: 0616    „Чуј, госпоје Поповић-Јована! 0617    Јесте л’ чуле и хабер узеле, 0618    Да ј’ Јована мира намирила 0619    На Хрњицу у Вратник-планини ? 0620    Све Јовану друштво изгрђено, 0621    А Јована Мујо уфатио, 0622    Извео га на врх на планину, 0623    Па је Јован Мују побратио, 0624    Мујо њему за братство примио, 0625    Њему ј’ Мујо одришио руке, 0626    Па је мене Јован оправио 0627    И побро му Хрњовина Мујо, 0628    Вире ми, госпе, дрвену чардаку, 0629    Да запалите фењер-видјелицу, 0630    Да понесете вино и ракију, 0631    Госпоје са мном врху на планину, 0632    Да потврде братство на планини.“ 0633    Оне оби на ноге скочиле, 0634    Запалише фењер-видјелицу, 0635    Наточише вина и ракије, 0636    Окренуше уз Вратник-планину. 0637    А Хрњица сиди на планини, 0638    Разгорио ватру на планини, 0639    Бутум сјаје по Вратнику клетом, 0640    А изнили Поповић-Јована, 0641    Он код ватре лежи у планини, 0642    А на њему русе главе нема. 0643    Све се чуде личке набодице, 0644    Колики је Поповић Јоване. 0645    Кад с’ госпоје близу прикучиле, 0646    Па Јована угледаше свога, 0647    Да на њему русе главе нема, 0648    Побацаше вино’ и ракију, 0649    А бацише фењер-видјелицу, 0650    Побигоше обидве госпоје. 0651    А ста вика Хрњице Омера: 0652    „К мени, брате, Огрошевић-Але! 0653    Утече нам љуба Поповића 0654    И Јелица, сестра Поповића.“ 0655    А полети Огрошевић Але, 0656    А за њиме Хрњица Халилу, 0657    Пола с’ за њ’ма друштва подигнуло, 0658    А пола га оста на Вратнику. 0659    Хитро госпе низа Вратник скачу, 0660    Оне с’ јагме до чардака свога, 0661    Ујагмише у чардак дрвени. 0662    Кад унишле у халват-одају, 0663    Кад ал сиди Омерица мали, 0664    Јер је првље чардак ујагмио, 0665    А ста вика Огрошевић-Але: 0666    „Гдје си, побро, Хрњица Омере!“ 0667    „ „Ево ме, брате, у чардаку билу!“ “ 0668    Спаде Омер, па чардак отвори, 0669    А друштво му у чардак униђе. 0670    Они дрвен чардак поробише: 0671    Уфати Јелу Огрошевић Але, 0672    А госпоју Блажевић Омере, 0673    У торбице насуше цекине, 0674    Све што их је Јован покупио. 0675    Покупише мале џехведаре, 0676    А пребраше дуге граналије, 0677    Па они дрвен чардак запалише, 0678    Окренуше у Вратник-планину. 0679    Док изашли врху на планину, 0680    А већ зора перо помолила. 0681    Тад Хрњица друштво подигнуо, 0682    Па одведе друштво низ планину, 0683    Управише на широку Лику, 0684    Носе главу Поповић-Јована. 0685    Кад су сишли Огрошеву гају 0686    И довели Јелу Поповића, 0687    Ту завргли шенлук и весеље. 0688    А Хрњица сиђе бегу своме, 0689    Даде му главу Поповић-Јована, 0690    Бег му препе од злата челенке, 0691    Самурли га ћурком обгрнуо. 0692    Та ј’ дружина плахо задобила. 0693    Сав добитак право подилише, 0694    Подилише мале џехведаре, 0695    Подилише мекахне цекине 0696    Све код куле Огрошевић-Але, 0697    Па је Але Јелу потурчио 0698    И момак се с њоме оженио. 0699    Ожени се Блажевић-Омере 0700    Вирном љубом Поповић-Јована. 0701    Дигоше се три Хрњице младе, 0702    Па одоше на Кладушу кули, 0703    Утишише своју стару мајку.